Zivot u Orahovcu
Kada je covek slobodan onda uvek ima vaznijih stvari. Ali ako izgubi slobodu tada to postaje najvaznije. Svi kao deca sanjamo i mastamo samo o lepim stvarima, da uzivamo u detinjstvu ali nasa genracija na ovim prostorima je primorana da odraste pre vremena. Na to nas primoravaju tuzni dogadjaji, jedan besmisleni rat koji je odneo mnoge ljudske zivote i oduzeo slobodu jednom narodu na prostoru koji mu je vekovima pripadao, gde leze njegovi spomenici, gde su poceci njegove istorije. A sve to samo zbog svetskih mocnika koji silom radi vlastitih interesa uzimaju drugima pravo na slobodan zivot u miru. Oduzeli su nam pravo da budemo svoji na svome. Okruzeni smo vinogradima koji nam snagu kada prodjemo pored njih. Srce nam se ispuni kada se setimo da su njih sadili nasi roditelji kojima to vise nije dozvoljeno, osim onih koji su im u blizini, u precniku 300-350 metara. Nase granice kretanja su bodljikave zice od kojih mi se smuci ceo zivot kada ih vidim. Ali nesto nas veze za ovo mesto, za nas rodni kraj. A to nesto je veoma veliko. Tu su nasi koreni, tu pocivaju nasi preci koji su gradili ovu zemlju, tu su nase crkve, manastiri, nase svetinje. Tu je centar nase duhovnosti opstajao vekovima i nasi dedovi su ostajali ovde kad je bilo najteze. I mi moramo tako. Ne mozemo zamisliti da se naviknemo na zivot negde drugde. Osecamo da pripadamo ovde, da je ovo nasa zemlja i zelimo pravo da slobodno zivimo ovde. Stariji se sa tugom prisecaju kako se nekad lepo zivelo. Imali su ono sto nama sada najvise nedostaje - slobodu. Ali i u ovakvim uslovima mi moramo da zivimo i obavljamo svakodnevne poslove. Nasa skola je mala, i ona broji oko 40 djaka za osnovnu skolu! Nasa smena pocinje u 13 casova, jer je juatrnja rezervisana za gimnazijalce.