Косовски Божур

Published on 23:13, 10/15,2008

Добродошли Драги читаоци, драга наша децо, велика нам је радост да вас обавестимо да смо добили благослов преосвећеног Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Артемија да за први школски дан у септембру припремимо први број ”Косовског божура”, новог часописа за децу. Какав ће бити часопис који покрећемо, и у чему ће се разликовати овај часопис од постојећих, питаће се многи. Пре свега, ”Косовски божур” ће бити потпуно ваш часопис, децо, без обзира што ће га издавати ”Дуга Књига” из Сремских Карловаца. Ви ћете га уређивати, ви ћете га писати и ви ћете га читати једном месечно. А шта ћемо радити ми, такође ће се запитати многи. Ми ћемо вам, користећи наше искуство у издавању књига за децу, заједно са нашим пријатељима писцима и новинарима и сликарима, само мало помагати. Позивамо вас, зато, да нам пишете, да нам припремате и шаљете цртеже, да нас без страха, искрено саветујете како бисмо разумели вас и ваше идеје, и како бисмо их на најбољи начин представили вама, вашим знаним и незнаним друговима не само из ове наше лепе Србије, него и из свих земаља у којима се говори српским језиком. Међутим, то није све... Упоредо са часописом, покренут је и овај истоимени сајт. На сајту ћете моћи већ сада да се поближе упознате са садржином часописа. Свакако, и на сајту и у часопису пронаћи ћете разноврсне рубрике. Буће ту од бајки, песмица, игрица, питалица, преко постера и награда, до вести које интересују сву децу без обзира где живе. Часопис ће имати одређени број страна. То значи да ћемо морати да правимо избор прилога које ћемо у часопису штампати. Зато нам је добродошао овај сајт који нема ограничења у простору. На сајту ћете пронаћи и текстове из ”Косовског божура” и све друге прилоге који нам буду стизали од вас, речју, дружићемо се. Дружићемо се без обзира да ли смо расположени или не, да ли нас нешто брине или не, да ли смо усамљени или не, да ли живимо у граду или селу, на Косову и Метохији или у Шумадији, на планини или у Војводини. На нашем сајту ми ћемо ширити праву правцијату, хришћанску Љубав, Љубав према ближњем и праштаћемо... Откуд сада праштање, неко ће се упитати! А ми одговарамо да је Праштање снага која је у Лику Господа нашег Исуса Христа победила свет. Победимо свет, Вером, Љубављу, Праштањем и Надом! Христос између нас! Јесте и биће! Драги моји, Баш се радујем да могу на овај начин да вам се обратим. Моје име је Љиљана, али ме сва деца коју волим и која воле мене зову Љиљица. Љиљица, дакле, жели да вам поручи неколико ствари, овако, унапред, пре него што започенемо сарадњу у вашем и нашем часопису. Пред вама је летњи распуст, време путовања, годишњих одмора и упознавања са новим пределима, градовима, државама и људима који у њима живе. Не пропустите прилику да овог лета, али и свих будућих лета и сусрета и путовања, остварите нова пријатељства, проширите своја сазнања, стекнете нове утиске. Без обзира да ли сте у својој земљи и посећујете Београд, Суботицу, Краљево, или сте у Русији, Грчкој, Шпанији, Италији, посетите неизоставно цркве и музеје у градовима у којима боравите, свратите у књижаре, разгледајте старе европске градове, њихове паркове и улице... Немојте се стидети да се обратите људима које у тим градовима и државама срећете. Добронамеран човек, а посебно дете, свуда је добродошао. Пишите о својим утисцима, о људима које на тим путовањима срећете, пишите о старим зградама и споменицима културе из тих средина. Ако имате фотоапарате, правите фотографије. На фотографијама овековечујте различите мотиве предела, градова, фотографишите људе. Користите сваку прилику да са људима које на тим путовањима упознајете попричате, представите им се, кажите ко сте и одакле сте. Покажите пред својим домаћинима интересовање за историју њиховог града и стране државе чији сте гости. Упознајте и ви њих са историјом вашег места. Понудите људима своје бројеве телефона, адресе у којима живите и имејл адресе преко којих можете интернетом са њима да се дописујете. Остављајте трагове свог присуства у тим земљама, и носите са собом својој кући утиске и отиске људи и предела које сте посетили. Потрудите се да вам свако путовање буде незаборавно, и да ви будете незаборавни људима које сте на својим путовањима упознавали и са њима поразговарали. Позивајте их да и они дођу вама у посету. Градите пријатељства, памтите ликове и имена, чувајте њихове адресе. Нека се изненаде када им из Србије, са Косова и Метохије стигну разгледнице потписане вашим именом. Имајте на уму да ни један сусрет није случајан, ни један стисак руке није без неког разлога, ни један размењен погледа када се дубоко загледате у нечије зенице, не може се заборавити. Исткајте своју плетеницу пријатељства, време које долази припада вама, дочекајте га спремни да од госта постанете домаћини. Срећан пут и срећан повратак жели вам ваша, Љиљана Дугалић http://www.kosovskibozur.dugaknjiga.com/index.html


Zivot u Orahovcu

Published on 17:03, 05/31,2008

Kada je covek slobodan onda uvek ima vaznijih stvari. Ali ako izgubi slobodu tada to postaje najvaznije. Svi kao deca sanjamo i mastamo samo o lepim stvarima, da uzivamo u detinjstvu ali nasa genracija na ovim prostorima je primorana da odraste pre vremena. Na to nas primoravaju tuzni dogadjaji, jedan besmisleni rat koji je odneo mnoge ljudske zivote i oduzeo slobodu jednom narodu na prostoru koji mu je vekovima pripadao, gde leze njegovi spomenici, gde su poceci njegove istorije. A sve to samo zbog svetskih mocnika koji silom radi vlastitih interesa uzimaju drugima pravo na slobodan zivot u miru. Oduzeli su nam pravo da budemo svoji na svome. Okruzeni smo vinogradima koji nam snagu kada prodjemo pored njih. Srce nam se ispuni kada se setimo da su njih sadili nasi roditelji kojima to vise nije dozvoljeno, osim onih koji su im u blizini, u precniku 300-350 metara. Nase granice kretanja su bodljikave zice od kojih mi se smuci ceo zivot kada ih vidim. Ali nesto nas veze za ovo mesto, za nas rodni kraj. A to nesto je veoma veliko. Tu su nasi koreni, tu pocivaju nasi preci koji su gradili ovu zemlju, tu su nase crkve, manastiri, nase svetinje. Tu je centar nase duhovnosti opstajao vekovima i nasi dedovi su ostajali ovde kad je bilo najteze. I mi moramo tako. Ne mozemo zamisliti da se naviknemo na zivot negde drugde. Osecamo da pripadamo ovde, da je ovo nasa zemlja i zelimo pravo da slobodno zivimo ovde. Stariji se sa tugom prisecaju kako se nekad lepo zivelo. Imali su ono sto nama sada najvise nedostaje - slobodu. Ali i u ovakvim uslovima mi moramo da zivimo i obavljamo svakodnevne poslove. Nasa skola je mala, i ona broji oko 40 djaka za osnovnu skolu! Nasa smena pocinje u 13 casova, jer je juatrnja rezervisana za gimnazijalce.